...svakodnevica loših vesti i izmenjena stvarnost socijalnog života

Kada bi godinu za nama sagledavali optikom polupune ili poluprazne čaše, imali bi malog ili dovoljnog razloga za zadovoljstvo činjenicom da su se neka stara - nova mesta otvorila i reafirmisala ( o čemu drugom prilikom) ali i tugu što smo ostali bez poznatih kafanskih etalona. 

Molier ( Le Moliere) po čuvenom francuskom komediografu iz 17. veka bio je prvi pravi pariski - francuski bistro u Beogradu, ako apstrahujemo Absinthe koji je više bio njujorška inačica tog ugostiteljskog podžanra. Kako se nalazio u prizemlju Francuskog kulturnog centra u Knez Mihailovoj, zapravo postaće i prvi značajni novi dnevni poslovni restoran (pored tradicionalno nacionalnog Vuka i Proleća), u onome što će kasnije uslediti kao caffe ekspanzija ulice Vuka Karadžića, a njegova čuvena supa od luka na meniju i frankofoni žamor činovnika i gostiju Institut français de Serbie učiniće tu atmosferu zaista autentičnom. Nažalost činjenicom da se ovog meseca zatvorio, takva internacionalnost prestoničke gastronomije svodi se na Mali Pariz i Bistro Mali Pijac, u tragikomičnoj ironiji datosti 2020, kada je ovaj grad došao gotovo na prag Mišelinovih zvezdica, tog najpoznatijeg svetskog ugostiteljskog priznanja. 

Muha bar - po Alfonsu Muhi najpoznatijem češkom umetniku secesije na prelazu 19 i 20 veka, s druge strane časovnika i u gotovo paralelnoj poprečnoj ulici, što takođe seče Knez Mihailovu, Kralja Petra, bio je najpoznatiji turistički jazz - blues klub prestonice. Idealni antipod naspram nacionalnog muzičkog žanra Manufakture (od prekoputa) koji su skupa ovu urbanu tačku grada načinili novom Skadarlijom. Ne postoji domaći klupski sastav počev od Zone B i Di Luna bb, preko Tanje Jovićević i Milana Petrovića, napokon Jovana Maljokovića i Lazara Tošića kao i zastave ovog galerijskog enterijera sa ogromnim izlozima koji su vas naprosto vabili unutra - Nade Pavlović, koji u prethodnoj deceniji gotovo svako veče nisu nastupali ovde. Ali kako se bar nalazio u Zadužbini Nikole Spasića, voljom njenog upravnika, a usred korona ekonomske kataklizme, zakup im je višestruko povećan i to Muha bar, ovog leta više, posle osam godina rada i postojanja nije mogla sebi da priušti. U normalnom svetu mesta ovakvog sadržaja kao Blue Note u Njujorku ili Le Duc u Parizu, subvencionisani su od strane tih metropola, kod nas je socijalna kultura prepuštena (ne)afinitetu novopečenih profitera restitucije.